Mi smo ono što jedemo – by Cvijeta Mesić

 

Pošto se završi proces stvaranja ljudskog bića, od jednoćelijskog oplođenog jajeta do multićelijski razvijene bebe, potreba za životinjskom hranom je uglavnom završena. Dete dobija ovu hranu kroz majčinu krv i mleko i ona je potrebna da bi se skratio proces razvoja i da bi se rekapitulirao ceo tok biološke evolucije u materici u prvoj godini razvoja deteta. Ali kad dostigne stepen ljudskog bića, čovek treba da počne da konzumira ljudsku hranu, koja se pre svega sastoji od žitarica i povrća. Kada se radi o hrani životinjskog kvaliteta, bolje je uzimati vrste koje su starije po nastanku. Tako su riba i morski plodovi pogodniji od piletine ili ćuretine, a ovi su opet bolji od govedine i svinjetine. Ako se životinjska hrana uzima redovno, vodene životinje su bolje od kopnenih, posebno od sisara, jer su najdalje od nas u evolutivnom lancu.

Struktura ljudskih zuba je jedan od pokazatelja najprirodnijeg načina ljudske ishrane. Trideset i dva zuba, koje čovek ima, uključuje dvadeset kutnjaka za mlevenje žitarica, koštunjavih plodova i semenja; osam sekutića za sečenje povrća i voća; četiri očnjaka za kidanje životinjske i morske hrane. To nam pokazuje da su  za naš organizam najbolje iste takve proporcije uzimanja žitarica, povrća i životinjske hrane, dakle 5 delova žitarica, koštunjavih plodova i semenki, 2 dela povrća i voća i 1 deo životinjske hrane; to jest sve što ima biljni kvalitet prema životinjskoj hrani treba da bude 7:1. Za razliku od čoveka, karnivori kao što su vukovi, mačke ili ajkule, itd – koje imaju najviše očnjaka, uzimaju mnogo više hrane životinjskog porekla. Takođe, ako uzmemo u obzir dužinu creva – kod karnivora (mnogo su kraća nego kod čoveka) možemo da zaključimo da je konstitucija čoveka prilagođena pre svega za konzumaciju biljne hrane, posebno u kontinentalnoj klimi. Naravno, to ne znači da čovek nikada ne treba da uzima hranu životinjskog porekla, jer ona predstavlja raznolikost i uživanje za ljude koji imaju dobro zdravlje, ali se smatra opcionom.

Zaključak je da makrobiotički način ishrane uključuje svesnost i prisutnost u sopstvenom životu, znanje i odgovornost  za ono što jedemo, jer hrana je naš svakodnevni pratilac na našem životnom putu i mnogo zavisi od naših odluka kakav će taj put biti. Mi sami kreiramo i bolest i zdravlje i moramo biti odgovorni prema sebi, ako želimo da nam život bude kvalitetan i radostan.

www.cvijetamesic.rs

 

Cvijeta Mesić, Ovlašćeni instructor makrobiotičkog kuvanja od strane School of Healing Arts, San Diego, SAD