Pošto se završi proces stvaranja ljudskog bića, od jednoćelijskog oplođenog jajeta do multićelijski razvijene bebe, potreba za životinjskom hranom je uglavnom završena. Dete dobija ovu hranu kroz majčinu krv i mleko i ona je potrebna da bi se skratio proces razvoja i da bi se rekapitulirao ceo tok biološke evolucije u materici u prvoj godini razvoja deteta. Ali kad dostigne stepen ljudskog bića, čovek treba da počne da konzumira ljudsku hranu, koja se pre svega sastoji od žitarica i povrća. Kada se radi o hrani životinjskog kvaliteta, bolje je uzimati vrste koje su starije po nastanku. Tako su riba i morski plodovi pogodniji od piletine ili ćuretine, a ovi su opet bolji od govedine i svinjetine. Ako se životinjska hrana uzima redovno, vodene životinje su bolje od kopnenih, posebno od sisara, jer su najdalje od nas u evolutivnom lancu.
Struktura ljudskih zuba je jedan od pokazatelja najprirodnijeg načina ljudske ishrane. Trideset i dva zuba, koje čovek ima, uključuje dvadeset kutnjaka za mlevenje žitarica, koštunjavih plodova i semenja; osam sekutića za sečenje povrća i voća; četiri očnjaka za kidanje životinjske i morske hrane. To nam pokazuje da su za naš organizam najbolje iste takve proporcije uzimanja žitarica, povrća i životinjske hrane, dakle 5 delova žitarica, koštunjavih plodova i semenki, 2 dela povrća i voća i 1 deo životinjske hrane; to jest sve što ima biljni kvalitet prema životinjskoj hrani treba da bude 7:1. Za razliku od čoveka, karnivori kao što su vukovi, mačke ili ajkule, itd – koje imaju najviše očnjaka, uzimaju mnogo više hrane životinjskog porekla. Takođe, ako uzmemo u obzir dužinu creva – kod karnivora (mnogo su kraća nego kod čoveka) možemo da zaključimo da je konstitucija čoveka prilagođena pre svega za konzumaciju biljne hrane, posebno u kontinentalnoj klimi. Naravno, to ne znači da čovek nikada ne treba da uzima hranu životinjskog porekla, jer ona predstavlja raznolikost i uživanje za ljude koji imaju dobro zdravlje, ali se smatra opcionom.
Zaključak je da makrobiotički način ishrane uključuje svesnost i prisutnost u sopstvenom životu, znanje i odgovornost za ono što jedemo, jer hrana je naš svakodnevni pratilac na našem životnom putu i mnogo zavisi od naših odluka kakav će taj put biti. Mi sami kreiramo i bolest i zdravlje i moramo biti odgovorni prema sebi, ako želimo da nam život bude kvalitetan i radostan.
Cvijeta Mesić, Ovlašćeni instructor makrobiotičkog kuvanja od strane School of Healing Arts, San Diego, SAD
