Za one koji ne znaju: Marko Vidojković rođen je u Beogradu, 1975. Objavio romane „Ples sitnih demona“, „Đavo je moj drug“, „Pikavci na plaži“, „Kandže“, „Sve crvenkpe su iste“, „Hoću da mi se nešto lepo desi odmah“ i „Kandže 2: Diler i smrt“, kao i zbirku priča „Bog ti pomogo“.
Roman „Kandže“je od oktobra 2004. do maja 2005. doživeo pet izdanja i, kao jedna od najprodavanijih knjiga domaćeg autora, dobitnik je nagrade Zlatni bestseler. Godine 2006. Vidojković je za „Kandže“ dobio i nagradu i Kočićevo pero, a za „Sve crnvekape su iste“ Vitalovu nagradu. Objavljivan u Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Nemačkoj i Poljskoj. Bio urednik u časopisima „Maxim“ i „Playboy“. (Izvor: Laguna)
Sa Markom smo razgovali iskreno, kao da sa se znamo oduvek, u lepom amijentu Pravda Caffe u Beogradu.
Veoma mi je drago da danas u gostima imamo Marka Vidojkovića, jednog od naših najpoznatijih mladih pisaca, kako drugi vole da kažu… Verovatno je bitnije da li se osećaš mlad ili ne?
Pazi, niti sam više mlad, niti sam više toliko popularan kao pisac. Sada sam popularniji kao lajavac po televizijama. Skoro pa sam upropastio sve te lepe književne stvari koje su me pratile, od moje 25-26 do 35-36 godine. Zahvaljujući i nekim tržišnim realnostima, a to je da si nekada, zaista, mogao da živiš od prodaje knjiga, naročito ako su te knjige bestseleri. Danas su malo drugačije knjige na vrhovima top lista, nego što su bile tada – 2005., 2006., 2007. I cena knjige je prilično niska, a kupovna moć je jako opala, tu su čak i pirati, da, mislim, ni najprodavaniji autori knjiga ne mogu da žive od prodaje knjiga.
Koja ti je najomiljenija – tvoja knjiga? Koju si ti napisao?
Bez sumnje, najomiljenija moja knjiga mi je „Sve crvenkape su iste“. Sada je izašlo novo izdanje za Lagunu. Primetio sam da je to jedina knjiga – izašla je prvo za Samizdat B92, pa je izašla u zajedničkom izdanju Samizdata i Vitala, kad je dobila Vitalovu nagradu, pa je izašla za Rende i sad je izašla za Lagunu – čije sam svako novo izdanje pročitao sa neverovatnim uživanjem! Tako je bilo i ovaj put. Mogu reći da je ta knjiga strava zato što je uspela da uhvati jedan fenomenalan trenutak, kakvog nije bilo u Srbiji pre toga, a mislim da ga neće biti ni dugo potom… To je bilo vreme pre krize, kada je traziciona Srbija imala neki prosperitet u vidu – kada su ljudi imali poslove, kada su ti poslovi bili dobro plaćeni, kada su se knjige dobro prodavale, kada je gomila ljudi i dalje bila u zemlji. Svi su očekivali da sve bude bolje, a ja sam bio poznati pisac, čitateljke su se javljale preko mejla, preko ICQ, svi smo uživali u mojoj slavi. U „Crvenkapama“ sam uhvatio sam taj trenutak, u kome je, bilo moguće biti poznati pisac u Srbiji, bez obzira što si u suštini marginalac i osećati se, maltene, kao rok zvezda!
Na nekoj tribini koju sam 2005. imao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na pitanje o tome kakvu bih knjigu voleo da napišem sledeću, ja sam iznosio neku svoju ideju, a jedna studentkinja je rekla: „Znaš šta, ja bih volela da pročitam kako je biti ti u Srbiji, u ovom trenutku.“ Ja sam shvatio da je je…., zapravo, super trenutak i da je moguće da je jedinstven trenutak, pa sam spojio svoju ideju o novom romanu i njenu želju i tako smo dobili „Crvenkape“. Treba čovek da prepozna kad mu se dešava nešto, što bi rekli Amerikanci: „Once in a lifetime“ (jednom u životu)! I nekoliko sam takvih prilika imao i sve sam ih, rekao bih, iskoristio. Bio sam kao urednik Maxima u Las Vegasu 2006 – o tome sam napisao knjigu koja se zove „Urednik“. Pa sam, kao urednik Plejboja bio u Meksiku 2007., i to sam maksimalno iskoristio. Kad kažem maksimalno iskoristio, znači da sam se tamo iživljavao maksimalno, jer kad te pošalje neko s beogradskih trotoara pošalje u hotel od pet zvezdica, negde na pacifičkoj obali, naravno da nećeš da budeš normalan poslovni putnik, da „paziš na času“, kao što rade kolege iz normalnih zemalja. Kad dođeš iz Srbije, posle toliko godina zarobljenosti i kad osetiš malo tog nekog života na visokoj nozi, meni je poriv da se iživljavam… Tako da sam to i radio – iživljavao sam i posle sam pisao knjige o tome.
Dobro, ostaje da pročitamo… Sada pitanje vezano za „Kandže“ i „Kandže 2“, koje su sada jako aktuelne u knjižarama, prodavnicama knjiga. Pogotovo „Kandže 2“, koja je i novije izdanje… Koliko su, i jedna i druga knjiga, jednake realnosti tog vremena, u kome si ti živeo. Koliko su one autobiografske, ili nisu? Koliko je to realnost, a koliko je fikcija?
I jedna i druga su prilično fiktivne, ali su inspirisane realnim događajima. I „Crvenkape“ su, manje više, na isti način, napisane. Znači, imaš nešto što ti se dešava u životu i to ti služi kao osnova za roman… I, onda, kada pišeš roman, on ne sme biti nužno autobiografski, jer je u romanu najbitnija priča, a ne da ti prepričaš šta ti se dešavalo u životu… „Pozajmljuješ“ iz svog života ljude, „pozajmljuješ“ mesta, „pozajmljuješ“ čak i neke delove radnje. Ali, ipak, radnja koju osmisliš – je ključna. Sad ću to objasniti jednim primerom: u „Kandžama 1“ ima jedan trenutak, kada glavni junak, zajedno sa ostatkom prevratnika na Pravnom fakultetu, provali u prostorije Saveza studenata i raspiše izbore za novi Savez studenata. U knjizi se to dešava odmah posle protesta ’97., a u realnosti smo tek u jesen ’97. pravili prevrat na Pravnom fakultetu. Nada, na primer, koja je glavni lik u toj knjizi, jeste apsolutno izmišljen lik, lik koji je, sam po sebi, simbol. Dakle, Nada, samo joj ime govori šta je… Međutim, kada je reč o njenom fizičkom izgledu, to što je odsekla trepavice, „maznuo“ sam od jedne slikarke, koju sam tih meseci upoznao, koja je sebi odsekla trepavice… Način na koji su se upoznali glavni junak i Nada – „maznuo“ sam od samog sebe, od načina na koji sam se upoznao sa bivšom devojkom, ’96. kod ćaleta na slavi. Način na koji su se kresali glavni junak i Nada, „maznuo“ sam od načina na koji smo se kresali moja tadašnja devojka i ja…
Tim primerima, najbolje mogu da objasnim kako to u proizvodnom procesu izgleda… U krajnoj liniji, kada se sve završi, kada se naši životi završe, o kojima bi neko mogao da njuška, šta je istinito, a šta nije – ostane samo knjiga… Ona će nadživetisve nas. Najstrašnije je kada knjige umru zajedno sa svojim piscem. Ali, većina onoga što u životu radim, ispostavlja se da će me, ma koliko dugo ili kratko živeo, nadživeti… To je lep osećaj, naročito kada je reč o knjigama. Niko od nas ne može da izmeri, koliko su današnje knjige, zaista, vredne, jer to se meri tek za 100 godina.
Kada je reč o „Kandžama 2“, njih sam pisao inspirisan dvojako. Bio sam inspirisan smrću oca, koja se dogodila naprasno pre šest godina, smrću ujaka, koja se dogodila, takođe naprasno, u istom vremenskom periodu i smrću tetke – sutra idemo da joj damo šestogodišnji pomen. Nije mi se nikada desilo da je neko, ko mi je tako blizak, a da kažem i mlad, umro, a onda je u šest meseci njih troje umrlo. To me je jako poremetilo u svakom smislu. I ja sam još 2011. počeo da pišem knjigu posvećenu tome. Između ostalog i sa idejom da ćaleta „oživim“, a i ujaka, na kratko, makar u knjizi…. Poenta te knjige leži ipak u tome da pokažem kakva je razlika između Srbije nadanja ’96., ’97., kada se „kuvao“ pad Miloševića i Srbije beznađa, tj. Srbije danas, kakva je u „Kandžama 2“ i kakva je danas, u realnosti. U „Kandžama 2“ sam smislio kako nam je svima potrebna jedna čarobna pilula, koja nas, kad je progutamo, pretvara u ono što zaista jesmo. Takvu gudru mogu da diluju anđeli dileri, kako se to i dešava u „Kandžama 2“. Hteo sam da pokažem da je Srbija u kojoj živimo Srbija beznađa i da samo čudo, ali, bukvalno čudo Božije, može da nas spase. Znači, nema nam spasa.
Ono što mene zanima, a i tvoje mišljenje o tome: kako ovi Talk Shows („tok šovovi“), kako ih zovu, uvek imaju neku temu prelistavanje dnevne štampe… Kako to nikome ne padne na pamet da prelistava neku dobru knjigu, neki dobar strip, nekog „Alan Forda“, pa da pravi neke paralele sa ovim što nam se dešava, ili šta oni zamišljaju da nam se dešava?
Zato što to spada u kulturu, a ono što se nama dešava je nekultura. A tabloidi i štampa su odraz krajnje nekulture, odraz našeg dna. Zvali su me pre neki dan iz redakcije jednog tabloida da šaljem neke poruke mira, a ja se mislim „Pa, vi prvi šaljete ratnohuškačke poruke. Vi i sve vaše kolege. Vi ste najveći ratni huškači, zajedno sa vrhuškom ove zemlje. Da šaljem nekakvu anti-ratnu poruku, šminke radi, u trenutku, kada, za jedan dan, zahvaljujući tim istim medijima, može da se stvori ratna histerija, u roku od dva dana da se rat započne – bez obzira na moje vapaje… potpuno je licemerno. I kretenski je nešto tako od mene tražiti. Tako da, prelistavanje dnevnih novina spada u aktivnosti koje se mogu opisati kao plivanje u blatu, ili u g……, još bolje. I to je jedna teška disciplina, u suštini.
Za kraj pitanja o knjigama, pošto su na Zapadu jako popularni kuvari, koji su se pretvorili u pisce, koji bi ti od njih bio, kada bi bio u takvoj prilici? Recimo, nama jako poznati Burden (Bourdain), ili Borden, kako Amerikanci izgovaraju? Kakav je tvoj odnos prema njegovom životu, tj. tvoj život prema njegovom životu, tvoj način kuvanja…?
Znaš li ti da su Najdželi Loson (Nigella Lawson) zabranili ulazak u Sjedinjene Američke Države, zato što je otvoreno propagirala uzimanje kokaina?
Ne znam.
E, pa eto, sad znaš. Meni to, nekako, više liči na mene. Znači, Najdžela Loson. Zezam se, naravno, kakav crni kokain. Što se tiče Burdena, obožavam njegove emisije, a imao sam i sreću da prevodim njegov intervju kad sam radio kao urednik Plejboja, koji je dao za američko izdanje Plejboja. Super su emisije, jedino što je on previše orijentisan na fast i džank fud. Kuvar sa kojim bih mogao, što se tiče stila kuvanja, da se uporedim jeste Gordon Remzi. Ne samo zbog psovanja, već stoga što sam najviše dobrih fazona pokupio od njega. Antoni Burden je, naravno, mnogo zanimljiviji za gledanje, naročito „Layover“. To je fenomenalna emisija, to je uživanje – upoznaš grad, upoznaš ljude, upoznaš kakva im je klopa – i ta emisija nema premca! A, opet, što se Najdžele Loson tiče, ona je bila popularna pre mog kulinarstva, tako da nemam pojma, u stvari, kakva je kuvarica.
Kod Gordona Remzija postoje neke sitnice – koje sam čuo, znaš, niko ti ne kaže, kad počneš da kuvaš, a meni se desilo pre manje od tri godine, na kojoj temperaturi treba propržiti luk. Ti ga okreneš na šesticu, u stvari treba ga rokati na trojci ili četvorci lagano. To sam čuo od Gordona Remzija. Takođe, od Gordona Remzija sam otkrio u kojoj fazi treba dodavati začine. Ima nekih jela, gde treba dodati odmah sa uljem, na početku. A negde treba začine staviti na sredini, a negde na kraju. On je ispao pošten, što se tiče odavanja svojih trikova i onda ti uđe u naviku. To je nešto na šta nikad nisam računao – da ću kuvati. Jer, u vreme bez love, hranio sam se hlebom i paštetom. U vreme kad je love bilo preko glave, hranio sam se isključivo po restoranima. A, onda sam počeo da kuvam, zahvaljujući svojoj suprugi, tj. „zahvaljujući“ njenoj autoimunoj bolesti, koja se zove celijakija, a koja isključuje gluten iz ishrane. Evo, sad koristim retku priliku da popijem pšenično pivo. Šalim se, nema restrikcije kod nas u kući, ali, jednostavno, savest i ljubav ti nalažu da obratiš posebnu pažnju na nekoga ko ima problem sa hranom koju unosi. Na to, kakvu ćete hranu jesti. I tako je počelo moje kuvanje.
U jednom tvom intervjuu sam pročitao da suprotno nekim situacijama koje si imao u životu, sada voliš da se prejedaš. Interesuje me, kao nastavak na ovu priču – koja su to jela koja supruga i ti spremate i čime se to prejedate, pod znacima navoda? Tj. šta volite da jedete u domaćoj atmosferi i kako uspete da pronađete nešto, recimo, u restoranu, zbog njene bolesti? To je jako interesantno, kako se snaći u Beogradu sa celijakijom?
I tad je to što je neko citirao bilo matoro. To je bar pre 5 – 6 godina, ko zna iz koje je to moje faze bilo. Moje prejedanje potiče iz devedestih, kada hrane nije bilo. Mislim, nije bilo za mene… Keva nije imala posao, nije imala nikakva primanja. Ja sam bio srednjoškolac, pa student – nisam imao nikakva primanja… Posla nikakvog nije bilo… Nije bilo ničega. Hranio sam se, uglavnom, po kućama. Nije bilo veće sreće za mene, nego da odeš kod nekog u goste i tamo se nakrkaš! Kakva divota. Tako su izgledale devedesete… Uvek se treba setiti kako su one zaista izgledale. Keva moje bivše devojke bila je fenomenalan kuvar i one su imale neke rođake na selu, od kojih su dobijali uvek svež sir, jaja… Ona je bila majstor za pite, majstor za sarme, majstor za prebranac, majstor za sve živo! 1993., ’94, u tim najgorim godinama, uglavnom sam se hranio kod njih. Kad odem kod ćaleta na ručak – kod ćaleta je, na primer, to je bilo nedeljom – ja se odvalim, onako kao konjina, da ne moram da jedem u ponedeljak. E, odatle potiče moja sklonost ka prežderavanju i ka tome da u tanjiru ne ostaje ništa. Patologija izazvana nedostatkom hrane u adolescenciji. I onda je to ostalo i danas…
Mi smo se u kući raspodelili: supruga je zadužena za slatkiše – pravi neviđene krempite, pravi neviđene rolate, pravi fenomenalne braunise… Ja sam zadužen za pikantna jela. Volim indijsku, meksičku, italijansku, severno evropsku, bliskoistočnu zavisi kako će kog dana šta da me pukne… Ako ćemo, recimo, od mesa jesti svinjetinu, onda, obično, uzmem neki kare, i isečem na trake – zavisi da li ću da zastranim u kinesku varijantu, ali, češće ću da zastranim u severno evropsku i da to začinim, na primer, sa džemom od šljiva, ili sa slatkim od šumskog voća… Volim da mešam sve ukuse: slano, slatko, ljuto, kiselo, mora da bude u nekoj meri zastupljeno. Kiselinu izvlačim ili iz aćeto balzamika ili iz limuna. Slatko izvlačim ili iz braon šećera ili iz meda ili iz nekog voća. Što se ribe tiče, to rešavamo na Bajlonovoj pijaci – odemo i uzmemu skušu, koja je već pečena.
Uz jela jedemo, najčešće, pirinač. Ima dosta bezglutenske testenine da se kupi. Pre tri godine, kada je moj kulinarski poduhvat počeo, bezglutenska testenina jedva da se mogla naći. Danas može, već za 200 dinara može da se nađe dobra kukuruzna rumunska testenina od pola kilograma pakovanje u bilo kom – ne baš u bilo kom, ali može da se nađe u supermarketu. Kad, recimo, premam bolonjeze… Od onog Turčina sa 24Kitchen sam maznuo foru da uz mlevenu junetinu mnogo dobro ide malo cimeta – to je mnogo jaka fora…
Maksut?
Maksut je faca! I od njega sam video i dosta fazona pokupio, jer je njihova kuhinja, maltene – naša. Ukratko, ljudi su mogli kroz ovo da steknu utisak, čime se mi, zapravo, kod kuće, prežderavamo… A što se tiče života sa celijakijom u Srbiji, situacija je sve bolja, postoji – neću reklamirati, kontam da će ljudi moći da nađu na internetu – bezglutenski take-away restoran, na Novom Beogradu, gde možeš da naručiš: pice, sendviče, mafine, biskvite. To si pre samo mogao da sanjaš. Bila je, svojevremeno, pekara u Novom Sadu koja je to proizvodila, pa su slali svoje proizvode za Beograd. Sad više ta pekara ne postoji, ali i dalje šalju svoje hlebove i pite za Beograd, treba ih naći na netu… I po supermarketima, dakle, može da se probere. Jako je važno da ljudi znaju da treba izbegavati alkoholno sirće, jer je ono, u principu, „dericrevo“ i nije, u suštini, dobro za probavni trakt. Zato je bolje kiseliti hranu ili jabukovim sirćetom, ili aćetom, vinskim sirćetom, ili limunom, šta god… Samo ne alkoholno sirće.
Što se restorana tiče, zaista treba znati u čemu nema glutena… To su pšenica i još neke žitarice… Heljda i proso su, zapravo, jedine žitarice u kojima ga nema. Pastu ili testeninu ne možeš da jedeš ili bilo šta u šta se stavlja i zrno brašna. Problem je što se u istim fritezama sšrema pomfrit i pohuje meso, tako da može doći do glutenske reakcije. Većina modernih restorana ipak ima ponudu u kojoj može da se nađe nešto bez glutena.
Na Zapadu je uobičajeno da te upozore. Imao sam retku priliku, krajem prošle godine, da prisustvujem predavanju jednog Engleza, kuvara, eksperta za te stvari, i bio sam jako iznenađen da ti na Zapadu dobiješ – naravno, ja to nisam video, ali on tvrdi da u Velikoj Britaniji to postoji u nekim boljim restoranima – dobiješ listu na kojoj označeno, za svako jelo od čega možeš da dobiješ neki šok ili napad… Kod nekih nepoznanica, čak mora da dođe šef i da objasni gostu, jer kaže da su kazne neverovatne…
Mi smo i dalje daleko od toga, u suštini, kod nas na sreću pa moraš da dedukuješ: u bifteku nema glutena, uzmi, brate, biftek, ali, već zavisi sa kojim ćeš sosom da ga jedeš… Tu već može nekom da se omakne. Naši ljudi vole zapršku, je.. ga… to nas ubi, razumeš. Onog trenutka kad izbacimo zapršku – dobro, ne možemo da je izbacimo, ali, sosovi se mogu zgrušnjavati sa kukuruznim skrobom, bez ikakvog problema. Neverovano mi je zašto to uvek mora da bude pšenično brašno? Ipak, 1% ljudi po istraživanjima pati od celijakije… Postoji problem i sa majonezom ili kečapom, koji se kupuju u samoposlugama i koji, svi odreda, sadrže alkoholno sirće. U čemu je fora? Da ti to malo sirćeta što treba da staviš, ne bude vinsko? Dobro, hajde, limun, limunov sok je možda skup… Ali ne, ovde rokaju alkoholno sirće, dok u majonezima u inostranstvu nema alkoholnog sirćeta. Niko ne stavlja, u normalnom svetu, više alkoholno sirće. Samo naši. Turšija, brate mili – turšija jednako Srbija… Srbija – turšija…
I za kraj, ako možeš da izdvojiš, koji je to je to neki najbolji slaniš i najbolji slatkiš? Ili to ne postoji? Ili je to sve?
Zaista, ne postoji. Zavisi kako se koji dan probudim… Neki put mi jako lepo legne biftek, neki put mi jako lepo legne dobro napravljena pljeskavica, neki put riba – ispada da pričam samo o mesištu, ali mesožderi smo oboje, nije da nismo. Međutim, kada je reč o mojoj kuhinji, trenutno nam je hit jelo, koje sam nazvao „piletina delle Alpi“… To je pasta, zapravo, uz koju ide piletina sa seckanom zelenom paprikom, sa slatkom pavlakom, belim lukom, i da sad ne odajem tajne sastojke… naravno, preko toga parmezan. Kuvanje je – isto ću reći što i svi sveži kuvari – eksperimentisanje i neviđena zabava! Meni je uvek zanimljivo da – čak i u jelima koje stalno pravim, ponekad nešto promenim… Daj da vidim, da sad ubacim ovo, da vidim kako će biti, u odnosu na prošli put… I skoro nikad se ne zaje…!
Meni je to fantastično – mislim da sam kod Remzija ili Burdena, ili kod obojice, čak – čuo da izgovaraju da je kuvanje, u stvari, kuvanje srcem… To jest, ne možeš ti da potrefiš u gram. Meni su fantastični ljudi, kad recimo mi nešto objavimo, pa se uhvate toga: „Ja to radim sa 21 gramom, a vi ste stavili 19 grama…“ I onda kad krenu komentari… To je fantastično!
Stvar je u osećaju! I stvar je tome da moraš da probaš dok kuvaš. Stvar je, nekako, u pravom trenutku skinuti tiganj sa vatre… Znači, sve je to maltene kao bavljenje nekim sportom. Moraš da budeš u svakom trenutku svestan svega šta radiš, skocentrisan i sprema na improvizaciju.
Marko, hvala ti puno! Uživali smo…
Nema na čemu!
Beograd, septembar 2016.
Razgovor vodio: Miodrag Ilić
Photo: Recepti i Kuvar online, Linkom-PC
Recepti i Kuvar online, Linkom-PC doo, sva prava zadržana, All rights reserved
PROČITAJ: GDE MOŽE DA SE KUPI KNJIGA TRADICIONALNI RECEPTI DOMAĆE SRPSKE KUHINJE?
Pročitajte još:
Najbolji recepti na Android aplikaciji za vaš mobilni telefon ili tablet!
Portal Recepti i Kuvar online je svrstan u TOP 50 sajtova u Srbiji!
Ukoliko vas interesuju svi naši recepti, kliknite na link: RECEPTI. Zbirke najboljih recepata naših saradnika nalaze se u sekciji kuvar, ukoliko želite više da pročitate, klikinte na link: KUVAR. Ukoliko želite da pogledate našu naslovnu stranu, kliknite na link: RECEPTI I KUVAR ONLINE homepage.
Ne propustite nijedan recept – Recepti i kuvar online na Facebook-u. Ostanite u toku, pratite Recepti i Kuvar twitter obaveštenja!
