San mi je da jednog dana nekome budem uzor
Tamara Nikolić je jedna od onih mladih ljudi koji su imali sreću da prepoznaju svoj dar i da upisujući školu krenu putem za koji znaju da je njihova sudbina. Za nju je gastronomija profesija kojoj je posvećena svim srcem i, što je možda još važnije, svom svojom radoznalošću. Tamara ima 19 godina, a već je četiri upisala u radnu knjižicu!
Neobično za našu zemlju. Mnogi će reći – blago njoj, doživeće penziju, a ona o tome ne razmišlja jer, kako kaže, kuvanje nije samo posao kojim zarađuje za život već je to njen životni poziv. Tu penzije nema jer se pozivu posvećujete do kraja života.
Odakle u mladoj devojci toliko strasti prema gastronomiji?
– Ne znam baš tačno da opišem, ali mi je važno jedno osećanje koje doživim kada vidim da moji gosti uživaju kada im otkrijem nešto novo. Kad se utišaju i radoznalo me pogledaju, to je taj momenat zbog koga je divno kuvati ljudima. Strast koju osećam prema ovom poslu najčešće pokazujem osmehom, a potpuno me ispuni kada vidim da se gosti smeše. Znam da sam i ja doprinela da im bude lepo.
Kada ste znali da će baš kuhinja biti polje dokazivanja?
– Mislim da sam to znala od malena jer sam se u kuhinji uvek dobro osećala. Čini mi se da sve kuhinje ovog sveta imaju neku posebnu energiju. Privlači me to što na tako malom prostoru uz nekoliko namirnica možete da kreirate svašta. Za nekoga je komad platna samo obična krpa, a neko će od te krpe napraviti čudesnu haljinu. Isto je i u kuvanju. Sve je u strasti, talentu i radoznalosti, a ja se očito na tom polju dobro izražavam. U kuhinji se osećam ispunjenom i živom. Tu sam kod kuće.
Da li vam je srednja škola dala ono znanje koje ste očekivali?
– Škola mi je dala jako malo informacija kad je ovaj posao u pitanju ali, sa druge strane, jako sam sam zahvalna jer mi je školska praksa otvorila mnogo vrata i pomogla da rano započnem svoju karijeru u najboljim restoranima. U takve restorane se ne dolazi sa ulice s pričom – znate, ja sam baš talentovana… Sa ugostiteljskom školom je sve bilo mnogo pristupačnije i lakše.
Počeli ste rano da radite. Da li je praksa najbolji način da se uči?
– Više puta sam se uverila u to da je praksa najbolja škola. Kada spremate neko jelo prvi put, osetite svaku namirnicu, osetite te momente kada jelu treba dodati ovo ili ono, prepoznajete koji je to trenutak kada je gotovo… Tajna uspeha u kulinarskoj karijeri leži u osećaju i posvećenosti, a ne u knjizi. Naravno, teorija je dodatno znanje koje je bonus uz talenat i želju da učiš, radiš i dokazuješ se..
Od koga ste najviše naučili?
– Najviše sam naučila od svog prvog šefa Bojana Pirivatrića. Tada je bio šef kuhinje restorana “Voulez Vous”. Uvek ću biti zahvalna na njegovom strpljenju i na znanjima koja mi je prenosio. On mi je najviše pomogao i savetima i verujem da sam učila od najboljeg.
Šta je to u gastronomiji što želite da usavršavate?
– Mislim da to tek treba da pronađem. Sada me jako intrigira molekularna gastronomija, ali to je možda samo trenutna moda. Volim kuhinju Japana, a nisu mi mrski ni slatkiši. Videću gde će me kuhinje odvesti.
Imate li uzore u profesiji?
– Svi izbegavaju imena, a ja zaista nemam s tim problem. Uzori su mi Aleksandar Stevanović, Dejan Stanković, Bojan Pirivatrić, Toni Radić. Svi oni su mi dragi prijatelji i vrhunski kuvari.
Da li su mladi talenti prepušteni sebi i svojim ambicijama?
– Mogućnosti za usavršavanje su beskonačne i u našoj zemlji. Samo treba imati ambiciju i znati gde i od koga da tražite znanja. Ako u mentorima prepoznate ljude spremne da pomognu, onda sve zavisi samo od onoga ko želi da uči.
Na koliko vremena treba menjati radno mesto?
– Ponekad one koji često menjaju radno mesto bije loš glas da su nestalni. Ja smatram da mladi kuvari treba da menjaju poslove kako bi stekli što više različitih iskustava. Naravno, treba se zadržati tamo gde imaš šta da naučiš, ali je idealno na tri godine menjati kuhinju.
Koji su vaši ciljevi i kako planirate da ih ostvarite?
– Jednog dana ću sigurno imati svoj restoran. To mi je konačni cilj, a u međuvremenu ću se usavršavati. Ako nije neskromno, san mi je da jednog dana ja nekim mladim kuvarima budem uzor, inspiracija i podrška.
Da li je lakše muškarcima ili ženama u vašoj branši? Radno vreme ograničava izlaske i druženja, pa kako se tu snalazite?
– Definitivno je lakše muškarcima što se fizičkog dela posla tiče, ali smatram da su žene ipak jače. A, tako nas je malo među šefovima. Ovaj posao traži mnogo odricanja ali mnogo više vraća. Što se tiče izlazaka, tu će uvek postojati varijanta odlaska u klub posle smene ili jutarnja kafica sa prijateljima, pre smene.
Šta je ono najbolje što ste do sada uradili, na šta ste ponosnI?
– Ponosna sam i srećna što sam, evo već ovako rano, uspela da steknem divljenje jedne mlade osobe i da joj budem inspiracija jer to je za mene dokaz uspeha. Raduje me i poštovanje koje sam stekla svojim mukotrpnim radom i podrškom velike većine žena koje se nalaze u ovom poslu.
Šefovi su danas zvezde. Da li sebe vidite u takvom sazvežđu?
– Još sam ja zelena da o sebi razmišljam na taj način. Lepo je maštati, ali je važno raditi i imati jaku želju, volju i biti posvećen tom poslu. Slava dođe i prođe, a kuvarske veštine nosite sa sobom gde god da odete.
Tamara Nikolić je šef žirija za ocenjivanje postavljenih recepata u toku meseca februara, na portalu Recepti & Kuvar online.
Beograd, februar 2015.
Razgovor vodila: Branka G. Gajić
Recepti & Kuvar, Linkom-PC doo sva prava zadržana, All rights reserved
